Jedna od najinteresantnijih stvari na FESTu nije vezana za uživanje u filmskim projekcijama, a ima naziv koji za sada nema ekvivalent u srpskom jeziku – PIČING.

Osim filmofila na FEST dolaze distributeri i biznismeni koji žele da svoj novac ulože u snimanje filmova. Filmski reditelji koji traže novac za svoje projekte u tome vide šansu. Sastanak na kojem oni pred finansijerima iznose ideju budućeg filma zove se pičing, i na momente se pretvara u pravo takmičenje u govorništvu, psihologiji, ubedjivanju, jer reditelji imaju samo tri minuta u kojima treba reći sve o filmu na način koji će biti dovoljno sugestivan da novac bogatih preusmeri baš u željenu kasu.

Napetost i trema pred početak nastupa nisu strani rediteljima, medju kojima ima i već afirmisanih stvaralaca (Ognjen Svilčić, Dejan Zečević, Darko Longunov) jer pičing je biti ili ne biti njihove ideje i filmskog sna. Ono što fascinira slušaoce navikle na političare i skupštinske mlatišume koje ni u dva mandata ne umeju da u gramatički ispravnim rečenicama, bez poštapalice "ajde da kažem", objasne svoju ideju je jezgrovitost rači i preciznost misli.

Drugi deo pratećeg programa FEST-a je market i nije ništa manje interesantan. Na njemu se prikazuju delovi započetih filmova, a na osnovu tih nedovršenih kadrova biznismeni odlučuju hoće li se priključiti projketu i finansijski pomoći njegov završetak.

Pre dve godine na pičingu smo čuli ideju za film koji govori o mlekadžiji koji sa majkom živi u zabačenom turskom selu. Danas, 37. FEST je bio mesto na kojem je premijerno prikazan turski film „Mleko“. Ostaće zabeleženo da je ključnu finansijsku podršku dobio upravo na FEST-u.